Proteklo je četrdeset godina od vremena kad sam počeo da vežbam karate pod nadzorom učitelja Gičina Funakošija. Tokom tih godina ja sam se, naravno, menjao fizički i duhovno. Ponekad sam sâm postao svestan tih promena, a katkad su mi na njih ukazali drugi. Mislim da su one uvek bile neizbežne. Štaviše, tokom tih godina došlo je do velikih promena u tehnikama i katama. U pisanju ove knjige rukovodio sam se željom da se osvrnem na te promene koje su se zbile u karate-dou – kako bih bacio novo svetlo na ono što je važno u vežbanju karatea – i predstavim osnove koje će učenik da vežba.
Te promene ni u kom slučaju nisu samo tehničke prirode; one su se zbile i u načinu razmišljanja. Na primer, nas su podučavali da svi pokreti slede pravu liniju i tako smo vežbali. Ali istina je posve drugačija. Karate kretnje nikad ne slede pravu liniju. Neke od njih su kružne, neke se izvode naviše i naniže, a neke postrance. Iako je bilo vreme kad smo to smatrali nezamislivim, čak se ni udarci ne izvode pravolinijski, već se mogu zadavati na različite načine. Tehnike blokiranja su se takođe promenile, kao i pokreti u kati koji se od početka do kraja izvode drugačije i bez prekida, tečno.
Pošto su promene brojne i temeljite, nameće se nekoliko pitanja. Na primer, da li su karatisti iz prošlosti razmišljali o treningu osnova kao putu koji vodi pravom vežbanju? Drugim rečima, da li su shvatali da bi kroz vežbanje mogli pojasniti sebi odnos uma i tela, odnos svoje svesti sa svešću drugog čoveka i tragati za najskrovitijim tajnama ljudskog bića?
Ideal Gičina Funakošija, koji je postao poznat kao „Otac karate-doa“, bilo je napredovanje od đucua („tehnika“) prema dou („put“). Ostvarenje tog ideala je postalo moja životna misija, ali ovde opet izranjaju pitanja: Koji je smisao izraza „od tehnike prema putu“? Pomoću kakvog vežbanja može čovek doseći taj ideal?
Karate-đucu ili karate-do? Razlika između njih mora jasno da se razluči. Na karate-đucu se mora gledati isključivo kao na tehniku namenjenu ubijanju, a to ni u kom slučaju nije cilj karate-doa.
Čovek koji bi poželeo da sledi put pravog karatea morao bi težiti ne samo koegzistenciji sa svojim protivnikom nego i sjedinjavanju s njim. To nema nikakve veze s ubijanjem niti bi ikad trebalo naglašavati važnost pobeđivanja. Pri vežbanju karate-doa važno je biti jedno s partnerom, kretati se zajedno i napredovati zajedno.
Razlike između današnjeg karatea i onog iz prošlosti protežu se čak i na vežbe zagrevanja jer će se sve promeniti ako se menja način razmišljanja. Sad je naglasak na podatnosti svesti i tela. Mi, koji smo počeli da vežbamo karate pre mnogo godina, u težnji da očvrsnemo telo, razvili smo krupne i jake mišiće i snagu raspršivali u mnoge delove tela. Sadašnja ideja vodilja je da telo bude opušteno, gipko i snažno, a snaga usredsređena u jednu tačku. Štaviše, um bi morao biti čist, tj. lišen misli, a sve kretnje bi trebalo izvoditi prirodno. Bez čistog i podatnog uma, telo ne može biti gipko.
Zaista je žalosna i nesrećna pojava da neobaveštena javnost poistovećuje karate s „veštinom ubijanja“. On to svakako nije. On je samoodbrambena veština, ali vežbač se mora potpuno osloboditi svake sebičnosti da bi od njega imao koristi. Tokom pisanja stalno sam imao na umu to široko rasprostranjeno nerazumevanje javnosti i biću veoma srećan ako ova knjiga posluži kao korektor te izopačene javne predstave, odnosno ako postane važan putokaz za buduće vežbače karatea.
Sensei Šigeru Egami
Odlomak iz uvoda knjige „THE WAY OF KARATE, BEYOND TECHNIQUE“
