Протекло је четрдесет година од времена кад сам почео да вежбам карате под наѕором учитеља Гичина Фунакошија. Током тих година ја сам се, наравно, мењао физички и духовно. Понекад сам сâм постао свестан тих промена, а каткад су ми на њих указали други. Мислим да су оне увек биле неизбежне. Штавише, током тих година дошло је до великих промена у техникама и катама. У писању ове књиге руководио сам се жељом да се осврнем на те промене које су се збиле у карате-доу – како бих бацио ново светло на оно што је важно у вежбању каратеа – и представим основе које ће ученик да вежба.
Те промене ни у ком случају нису само техничке природе; оне су се збиле и у начину размишљања. На пример, нас су подучавали да сви покрети следе праву линију и тако смо вежбали. Али истина је посве другачија. Карате кретње никад не следе праву линију. Неке од њих су кружне, неке се изводе навише и наниже, а неке постранце. Иако је било време кад смо то сматрали незамисливим, чак се ни ударци не изводе праволинијски, већ се могу задавати на различите начине. Технике блокирања су се такође промениле, као и покрети у кати који се од почетка до краја изводе другачије и без прекида, течно.
Пошто су промене бројне и темељите, намеће се неколико питања. На пример, да ли су каратисти из прошлости размишљали о тренингу основа као путу који води правом вежбању? Другим речима, да ли су схватали да би кроз вежбање могли појаснити себи однос ума и тела, однос своје свести са свешћу другог човека и трагати за најскровитијим тајнама људског бића?
Идеал Гичина Фунакошија, који је постао познат као „Отац карате-доа“, било је напредовање од ђуцуа („техника“) према доу („пут“). Остварење тог идеала је постало моја животна мисија, али овде опет израњају питања: Који је смисао израза „од технике према путу“? Помоћу каквог вежбања може човек досећи тај идеал?
Карате-ђуцу или карате-до? Разлика између њих мора јасно да се разлучи. На карате-ђуцу се мора гледати искључиво као на технику намењену убијању, а то ни у ком случају није циљ карате-доа.
Човек који би пожелео да следи пут правог каратеа морао би тежити не само коегзистенцији са својим противником него и сједињавању с њим. То нема никакве везе с убијањем нити би икад требало наглашавати важност побеђивања. При вежбању карате-доа важно је бити једно с партнером, кретати се заједно и напредовати заједно.
Разлике између данашњег каратеа и оног из прошлости протежу се чак и на вежбе загревања јер ће се све променити ако се мења начин размишљања. Сад је нагласак на податности свести и тела. Ми, који смо почели да вежбамо карате пре много година, у тежњи да очврснемо тело, развили смо крупне и јаке мишиће и снагу распршивали у многе делове тела. Садашња идеја водиља је да тело буде опуштено, гипко и снажно, а снага усредсређена у једну тачку. Штавише, ум би морао бити чист, тј. лишен мисли, а све кретње би требало изводити природно. Без чистог и податног ума, тело не може бити гипко.
Заиста је жалосна и несрећна појава да необавештена јавност поистовећује карате с „вештином убијања“. Он то свакако није. Он је самоодбрамбена вештина, али вежбач се мора потпуно ослободити сваке себичности да би од њега имао користи. Током писања стално сам имао на уму то широко распрострањено неразумевање јавности и бићу веома срећан ако ова књига послужи као коректор те изопачене јавне представе, односно ако постане важан путоказ за будуће вежбаче каратеа.
Сенсеи Шигеру Егами
Одломак из увода књиге „THE WAY OF KARATE, BEYOND TECHNIQUE“
