Pre godinu dana sam napravila eksperiment i pokušala da ćutim i ne komuniciram 48 sati. To znači da ne ispustim ni jedan zvuk i da ne pišem poruke i da minimalno budem na društvenim mrežama. Jednostavno da se malo povučem. Sve aktivnosti koje su bile na rasporedu sam zadržala. Bio je vikend, deca nisu bila sa mnom i ustvari jedina društvena aktivnost je bio trening. Ostalo vreme sam provela sama.
Pripremila sam roditelje, decu i prijatelje da znaju šta da očekuju. Normalno bilo je začuđenih pogleda, negodovanja i pitanja zašto to radim.
Htela sam da vidim kakav je osećaj kada ne možeš da se izraziš, da vidim kako ću da izađem na kraj sa svojom nestrpljivošću i impulsivnošću, koliko sam svesna i prisutna u svakom trenutku i da vidim kako teče komunikacija sa ljudima kad nema razgovora. Koliko ćemo se razumeti?
Evo kako je na kraju ispalo…
Dan je bio pretopao za decembar i osećala sam se ošamućeno, treperavo i slabo. To me brine, jer vidim da nisam potpuno prisutna i u svom telu, nego se malo odvajam. Jutro protiče u razmišljanju i pripremi za trening i na susret sa ljudima. Da li ću uspeti da budem tu, da uvek budem svesna i onoga što se dešava, ali i sebe i svoje namere da iz mene ne izađe ni jedan zvuk? Svesna sam koliko dok radim umem da nekontrolisano ispuštam zvuke i svesna sam svog nestrpljenja da nešto kažem, da se izrazim i da postavim pitanje pre nego što i razmislim. Malo me uznemirava ta pomisao i pitam se kako ću izdržati..
Prvi izazov je da izađem napolje da prošetam Leni a da je pritom glasovno ne pozovem. Ne smem da je pustim sa povodca, jer ne mogu da je zovnem. Krećem i prvo nalećem na komšinicu sa sprata koja se igra sa Leni i mazi i je, a ja ne progovaram i ljubazno se osmehujem moleći se da se ne obrati meni. Ne želim da ispadnem nepristojna. Na izlazu srećem drugu ženu kojoj otvaram vrata i pomažem joj da uđe, a ona se zahvaljuje i pozdravlja me, a ja ćutim uz osmeh. Osećam se neprijatno. Pomišljam:” A šta da stvarno ne mogu da govorim?”… Šetnja protiče dobro, ne srećem više nikoga, ali u glavi pravim strategiju šta da radim ako nekog sretnem i ne mogu da govorim. Osećala bi se krivom što sam nepristojna i zabrinuta sam kakav ću utisak da ostavim. (Prva stvar o kojoj treba da razmislim!)
Sledeći izazov je vožnja kolima. Da li ću opsovati, odreagovati u gužvi? To stalno radim u kolima i pripremam se da budem mirna. Tokom vožnje u sebi izgovaram molitvu neprestano do treninga. Pripremam se na izazov koji sledi kada budem među ljudima. Prvo trening, pa onda kafa i razgovor u kome ne mogu da učestvujem.
Trening
Slušam i gledam mirno. Pratim sve u sali. Prvi put sam slobodna da ne kažem ništa. I zaista mi prija. Mogu da se posvetim sebi i svom radu. Telo mi je meko i savitljivo. Ljudi pričaju i međusobno i sa mnom. Nemam mogućnosti za komentar. Vidim kako ne znaju šta će sa mnom. Da li da mi se i dalje obraćaju ili da me ignorišu. Oko mene je drugačije polje. Na treningu može da se radi i bez priče i prija mi. Ostalima je čudno, jer su navikli da pričam i učestvujem. I meni je neobično, ali začuđujuće, osećam se oslobođeno. Mnogo drugačije vidim sve oko sebe. Polako se navikavaju na moje tiho prisustvo. Rad u paru bez priče je sasvimo ok. Čak i bolji.
A sad ide onaj zeznuti deo neobaveznog ćaskanja u svlačionici posle treninga. To su obično neke priče koje je me ne interesuju uvek, ali ipak učestvujem. Nekako je ljudski. Ovog puta ne mogu da dam komentar, da nešto pitam i slično. Onda ovaj drugi ostane zapetljan u toj priči. Meni je neprijatno u trenutku, ali isto tako oslobađajuće jer ne moram da učestvujem u konverzaciji. Kad ćutiš ljudi i postavljaju pitanje i sami daju odgovor. Ja sam samo posmatrač procesa koji se odvija.
U kafiću je već bilo kao obično jer razgovor teče, i ne moram da učestvujem. Samo se oseti blaga neprijatnost kad mi se neko obrati, a zna da ne mogu da odgovorim. Malo sam se osećala kao da im kvarim zabavu. Malo izdvojena iz događaja. Jer dok svi pričaju, ja sam mogla da ih sve posmatram i slušam. Bez mogućnosti da bilo šta prokomentarišem.
Još jedna zanimljiva stvar je da pored slobode da ćutim, postoji i ona druga strana. Ne mogu da pokrenem temu koja me zanima, ne mogu da pitam, da nešto iniciram. Morala sam da pustim da se stvari događaju bez mog upliva i da im se prepustim. Da prihvatim šta sam dobila, i da ostalo pustim. Iznenađujuće, nisam se osećala se uznemireno ili razočarano zbog toga.
Tišina mi je napravila prostor da čujem i samu sebe i da dijalozi ne prekidaju moju nit.
Zaključila sam da neki ljudi znaju da budu u miru sa tišinom, ali većina se jako uznemiri. I normalno je da bude tako. Ipak smo društvena bića i treba da komuniciramo. Mada često komunikacija ispadne monolog. Dok sediš kao nemi posmatrač i gledaš ljude oko sebe vidiš da ljudi ne komuniciraju previše. Nema tu mnogo reciprociteta i istinske zaintresovanosti za razmenu. Uglavnom svako priča o sebi. Pažljivog slušanja ima malo.
Evo još nekih utisaka:
– Osećala sam se kao ispovedaonica. Sve čujem i sve ostaje tu.
– Kad ćutiš vreme uspori i zvukovi su jači.
– Ćutanje ne negira moje postojanje. Ja sam i dalje tu.
– Šta neko misli i kako se oseća nema uvek mnogo veze sa mnom. Ljudi projektuju na tebe ono što oni doživljavaju.
Svakako je bilo iskustvo koje mi je donelo dosta uvida pre svega o sebi i o sopstvenim procesima i unutrašnjim dijalozima. Kao meditacija na steroidima.
Sad više uživam u tišini i imam potrebu za njom. Nije mi neprijatna. Ne moram da otvorim usta čim mi neka misao padne na pamet. 😀
I da… nisam izdržala 48 sati! Ipak je bilo 24 sata. A i dosta za prvi pokušaj.
Je l’ biste probali ovako nešto?
Zorana Radošević
