Za početak je važno znati zašto hoćemo da treniramo borilačku veštinu.
A iza toga treba znati da postoji podela na borilačke veštine i borilačke sportove. Iako se smatra da su sve borilačke veštine sportovi, nisu. Borilačka veština ima za cilj da nam zaštiti i sačuva život. Što kod borilačkih sportova nije slučaj, jer su uokvireni sportskim i tehničkim pravilima koji često nisu primenjivi kao zaštita od nasilja. Ono što je još važno i treba znati je da se u borilačkim sportovima borba podrazumeva, dok se u borilačkim veštinama ne podrazumeva. A to se prilično odražava na našu svesnost i doživljaj borbe, zaštite i nasilja.
Borilačke veštine treba da služe odbrani ili samoodbrani, ali treba znati da ne postoje samo odbrambene veštine. U treningu su podjednako su važni i napad i odbrana. I jedno bez drugog ne mogu da postoje. Odbrana samo lepše zvuči i korisnija je za marketing, ali trening mora da bude kompletan.
Vreme za koje možemo da primenimo naučeno je izuzetno važno. Ako nam je potrebno nekoliko godina da naučeno primenimo da bi se zaštitili od nasilja, onda je potrebno i da molimo Boga da nas niko ne napadne.
Isto je važno i da li je potreban stalan trening da bi bili borbeno sposobni. To je način razmišljanja iz borilačkih sportova. U borilačkim veštinama je kao kod plivanja ili vožnje bicikla. Vožnju bicikla i plivanje ne zaboravljamo bez obzira koliko ih često primenjujemo. Kada je život u pitanju, borilačko umeće mora da deluje na isti način. Naučiti plivanje je sposobnost koja nam obezbeđuje mogućnost da uvek plivamo kada uđemo u vodu. Zašto to ne može da funkcioniše i sa borilačkim umećem?
Da li je trening zasnovan na takmičarskom duhu, nadmetanju i konkurenciji? Ako jeste, onda to nije borilačka veština. U borilačkoj veštini obuka je zasnovana na saradnji, razumevanju i podršci. Konkurencija je korisna, i nema ničeg korisnijeg od nadmetanja sa onim ko hoće da nam ugrozi život. Zvuči ludo, zar ne? Onaj ko želi da nas povredi to sigurno neće raditi po sportskim pravilima.
Izvođenje atraktivnih i impresivnih tehnika, bezrazložno komplikovanih sa demonstracijom snage i moći ne znači da je to korisna borilačka veština. U obuci koja treba da nam pruži adekvatnu osposobljenost treba težiti prirodnosti i jednostavnosti. Kada smo napadnuti, nemamo vremena da razmišljamo kako izgledamo.
Borilačke veštine ne zavise od telesne građe, kondicije i snage mišića. Tamo gde ima puno različitih ljudi, tamo je mesto za trening.
Pravila, stroge tehnike i isti kalup za sve nisu garancija da ćemo adekvatno i pravovremeno reagovati kada zatreba. Važnije je da trening protiče u veseloj i radosnoj atmosferi. Ponekad je bolje vežbati tamo gde trening vodi ka haosu koji se prirodno javlja kod konflikta uz upotrebu sile i nasilja.
Obuka ne može i ne mora da bude uvek u okvirima koji su društveno korektni.
Borilačka veština treba da podrazumeva borbu sa više protivnika. Kod nasilja nema pravila, i teško je uvek očekivati herojsku borbu jedan na jedan.
U obuci ne treba razdvajati borbu sa i bez oružja. U velikom broju slučajeva nasilje se izvodi uz korišćenje oružja.
Dejan Ilić
