Одговор је једноставан.
Али…
Да би једноставно устали и подигли се након пада, потребно уложити труд и рад како би оспособили тело за падање и освестили падање.
Промене у животу које доживљавамо често знамо да дефинишемо као пад. Посебно кад су повезане са неоствареним очекивањима, неиспуњеним задацима и задатим циљевима , кад дозволимо да нас емоције „сломе“, када схватимо да грешимо и неисправно поступамо… Све то често доживимо као пад или падање.
У вишегодишњој пракси обучавања других борилачким вештинама, почео сам да примећујем да технике које се зову падови могу да помогну да се и у животу и свакодневици код доживљаја падања лакше устане. И да изађемо из зачараног круга да нам се свет урушава на главу.
За почетак је важно да променимо дефиницију и да оно што називамо падом почнемо да доживљавамо као промену кретања. Кад се боље погледа и јесте тако, само је промена кретања. Након тога тело почне да се поставља као платформа која нас подржава да промену кретања усвојимо. Посебно је значајно што нам се пажња усредсређује на устајање и наставак кретања, а не на пад и прекид кретања. Ако имате осећај да сте у сталном паду, можда се не треба бавити падањем, анализом и разлозима, него устајањем. Можда не требају скупи третмани, него часови борилачких вештина.
Можда требају само вежбе промене кретања, како их у раду дефинишем.
Поред тога што ћете променити гледиште, покренућете и окрепићете тело, имаћете више поуздања у себе и своје ставове, бићете сигурнији. .
Дејан Илић
