Veliki učitelj karatea Cutomu Ošima (Tsutomu Oshima) predstavlja oličenje skromnosti i duhovnog savršenstva, ali je i pored toga čovek od krvi i mesa koji ponekad zna i da pogreši. Tako je po dolasku u SAD, kad je video da beskrupulozni šarlatani uvlače njegov voljeni karate u mutne vode „biznisa“, naivno izjavio da će te varalice da nestanu pred naletom pravih i valjanih učitelja ratničkih veština. Dakle, težio je da usadi svoj idealizam u Amerikance naklonjene takmičenju i verovao pritom da će biti u stanju da razlikuje istinske učitelje od šarlatana. Međutim, šarlatani još uvek deluju, pa je Ošima uložio dodatne napore radi širenja skromnosti i vrline.
Kad bi karatisti starog kova bili u prilici da biraju onog ko predstavlja najbolje oličenje ortodoksnog učenja, Ošimino ime bi se verovatno našlo na samom vrhu te liste. Čak i kad bi svi mislili drukčije, njegovi učenici bi istrajali u uverenju da je upravo on čovek takvog kova. Drugim rečima, u njihovim očima je postao legenda već za života.
Bio je suviše naivan kad je pomislio da će dobro nadvladati zlo i suprotstaviti se jeftinom šamanizmu koji nagriza njegovu voljenu veštinu. Savršenog karaktera, on svu krivicu svaljuje na sebe. Dosledan u svojoj filozofiji i skromnosti, Ošima kaže da je njegov prvi i prebrzo izveden zaključak bio neispravan uglavnom zato što nije uložio dovoljno truda da suzbije te negativne pojave. Biće potrebno više vremena nego što je mislio, ali još uvek veruje da će pomoću odgovarajućih primera Amerikanci postati sposobni da prepoznaju prepredene šarlatane kojima su na umu samo sebični novčani interesi.
Ošima nije došao u SAD da Amerikance podučava karateu, već da studira na jednom od univerziteta. Njegov uspon do jednog od legendarnih vođa jedne od najvećih Šoto-kan organizacija u svetu predstavlja čistu slučajnost.
Studirajući sa Ošimom ekonomiju, neki od njegovih zemljaka studenata saznali su za njegovu slavu u Japanu, pa su ga nagovorili da ih podučava karate. Broj učenika koji je vežbao pod nadzorom senseja Ošime, koji je to postao protivno svojoj volji, uvećavao se iz dana u dan. Za razliku od samog početka kad su jezgro grupe sačinjavali samo Japanci, u klub su tada počeli da pristižu i revnosno nastrojeni Amerikanci. S njihovim dolaskom Ošima je postao svestan činjenice da snažne tehnike kojima se koristio u Japanu, gde je bio viši i snažniji od većine svojih zemljaka, ne funkcionišu na očekivan način pri kontaktu s daleko krupnijim i snažnijim Amerikancima. „Kad sam stigao ovamo“, priseća se, „bio sam sitan momak i kad god bih primenio ručni blok otkrio bih da ne mogu da upotrebim svoju snagu. Shvatio sam da moram da krenem tragom mojih učitelja. Upravo onako kao što su mi govorili, moje pravo vežbanje počelo je tek s dolaskom u SAD.“ Ošima je obrazložio svoje otkriće na jedan slikovit način: „Ako ste kršan delija i ako izudarate neku decu niko neće reći da ste majstor karatea, ali ako se suočite s dvometrašem teškim stotinjak kila, onda…“
Ošima kaže da je osetio potrebu da Amerikancima predstavi karate na način na koji bi to poželeli njegovi učitelji. „Kad sam stigao ovamo, ja nisam bio dovoljno dobar“, rekao je to i prislonio dlanove na grudi. „Moje vežbanje je u stvari počelo s dolaskom u SAD, ali trebalo bi da znate da sam sve vreme bio u vezi s mojim učiteljima.“
Susret s manje veštim, ali krupnim i snažnim Amerikancima primorao je Ošimu da uroni dublje u karate i ponovo preispita svoje celokupno dotadašnje vežbanje. Godine 1960. vratio se u Japan radi konsultacija sa svojim učiteljima. Za vreme tog boravka porodica njegovog učitelja Gičina Funakošija ga je zamolila da prevede jednu Funakošijevu knjigu na engleski jezik. Taj predlog je predstavljao veliku čast za Ošimu i on ga je prihvatio s velikom radošću. Pomislio je da će na taj način autentično učenje njegovog senseja postati dostupno žustrim i nestrpljivim Amerikancima. Za vreme te posete je takođe postao svestan sveobuhvatne jednostavnosti karatea, ali i svih teškoća koje su proisticale iz odgovornosti njegove misije. Prisećajući se ranijeg vežbanja, on je shvatio da su se konačno raspršile mnoge od njegovih ranijih sumnji. „Vežbao sam pod paskom učitelja koji su mi stalno nametali neke zahteve koje tada ni na koji način nisam mogao da shvatim i ispunim. Trebalo je da protekne izvesno vreme pre nego što sam konačno uvideo da je u pozadini svega toga stajalo samo jedno – zahtev da savladam samog sebe.“
Kao većina karate početnika, Ošima nije mogao da olakša svoj položaj time što bi lakonski zaključio da su neki od podviga njegovih učitelja samo neka vrsta mađioničarskih trikova.
„Mislio sam da su čudni, da ne kažem ludi“, priseća se. „Međutim, u skladu s tradicionalnim verovanjem, znao sam da je to stvaran domet ratničkih veština.“
Ono što je provociralo Ošimin skeptičan duh bio je način na koji su njegovi učitelji izvodili čudesne podvige snage bez nekog vidnijeg napora. Na primer, fokusiranje snage udarca kroz više od dvanaest jastuka ili blokiranje najsnažnijih udaraca blagim i relaksiranim kretnjama ruku umesto blokovima propraćenim mišićnom kontrakcijom. Ali, to su bile samo čisto fizičke tehnike. Daleko važniji elementi te veštine ležali su sakriveni ispod površine. On je želeo tu tajnu i izgarao je u nastojanju da je se domogne. Još u ranoj mladosti Ošima je osećao da mu nešto nedostaje, a intuicija mu je govorila da bi to nešto mogao da pronađe upravo u ratničkim veštinama.
„Kao srednjoškolac sam dolazio u priliku da mi ljudi prete“, objašnjava Ošima. „U takvim prilikama sam postajao svestan da mi nedostaje hrabrosti za preduzimanje bilo kakve akcije ma koliko razmišljao o tome i ma koliko teorijski i logički raščlanjivao takve situacije. Jednostavno nije išlo.“
„Na primer, jednom sam krenuo u Tokio. Neka grupa mangupa je tukla jednog tek pridošlog učenika samo zato što je bio tih i povučen dečak, ali nije imao sreće jer je slučajno zakačio laktom jednog od njih. To je bio smešan povod, ali ih nije sprečio da tuku dečaka koji je bio moj vršnjak, tj. imao je oko šesnaest godina. Poludeo sam načisto. Poludeo sam i zato što je jedna osoba koja se zatekla pored mene, rekla: ’Nemoj da ideš i tebe će da prebiju.’ Stideo sam se samog sebe. Znao sam da je to nepravda, ali šta me je to sprečilo da se ne umešam u sukob? Dobro, mogli su da me pretuku, ali stoji činjenica i da sam mogao da podnesem te batine. Umesto toga, seo sam sa strane i posmatrao. Tada sam zaključio u sebi: ’Ošima, ti si jedna bedna kukavica.’ Znao sam da nekog tuku, a nisam imao snage da mu pomognem. Zbog tog nemilog događaja kasnije sam se, kad bih vežbao karate, uvek pitao: ’Da li si spreman da staneš u zaštitu nečeg što smatraš da je pravedno?’ “
Ošima kaže da ga je dugogodišnji trening konačno oslobodio slabosti: „Posle nekoliko godina mogao sam da kažem da sam spreman. Mogao sam da kažem da sam spreman da rizikujem svoje ime i svoj život radi odbrane nečeg što bih smatrao pravednim, bez obzira na to šta drugi čine. Jednostavno, bio sam spreman.“
To nije bilo naprosto samo nekoliko godina vežbanja kako je to Ošima sažeo. To su bile duge i mučne godine vežbanja ispunjenog znojem i krvlju. Na njemu svojstven način, Ošima s puno zahvalnosti priča o treningu kome je bio podvrgnut.
„Srećom, imao sam velike ljude za učitelje“, kaže ispunjen divljenjem. „Tukli su me i bacali u nesvest svakog dana. Dešavalo se da povređen provodim dane savladan potpunim beznađem. Svakog dana kad bih polazio u dođo bio sam ispunjen strahom. Prve tri godine mrzeo sam trening zato što sam svakog dana bio pretučen. Ali jednog dana, tokom treće ili četvrte godine, počeo sam da uživam u tome – čak i u nokautu! Možda to zvuči mazohistički, ali trebalo bi pomenuti da dugo vremena ne znam za strah.“
Ošima je bio jedan od onih koji je imao moralno i svako drugo pravo da unovči svoj mučan tradicionalni trening, a njegovi učenici kažu da ne bi voleli ni jedan drugi put sem onog koji im je on pokazao.
Kejlor Etkins, predsednik Američke Šoto-kan organizacije, jedan je od prvih Amerikanaca koji su počeli da vežbaju pod Ošiminim nadzorom. Prisećajući se svojih prvih susreta sa Ošimom, Etkins kaže: „Ono što je na mene ostavili velik utisak bila je jačina ili intenzitet njegove pažnje. On je jednostavno opsednut onim što radi, a dobrobit njegovih učenika je bila njegova glavna briga. Drugim rečima, većina njegovih učenika nije plaćala članarinu.“ Sležući ramenima i vrteći glavom, Etkins dalje kaže: „Taj čovek je imao nekoliko nedostataka, a jedan od najgorih je bio njegov odnos prema novcu. Znao sam da budem vrlo zabrinut za gospodina Ošimu. On jednostavno nije imao osećaj za novac. U stvari, nikad ga nije imao mnogo, ali izgleda da on za to ne mari. Ono malo što dobija pristiže od njegovog posla na Kalifornijskom institutu za tehnologiju gde radi kao profesor za telesno vaspitanje, a ostalo dolazi od onog što mu dodeli ASK.“
Međutim, Ošima smatra da je dobro zbrinut. „Učenici brinu o meni“, kaže Ošima uz osmejak. „Novac mi pada s neba. Pogledajte samo kako su mi doterali kuću. Moram da kažem da su izuzetno ljubazni i dobri prema ovako starom čoveku kao što sam ja.“
Iako ima četrdeset četiri godine, Ošima zrači vitalnošću i kreće se poput upola mlađeg čoveka. „Vežbam svakog dana“, kaže Ošima dok mu se oči smeju, „ali zbog obaveza ne toliko kao ranije.“
Iako više ne vežba kao što je običavao on, s druge strane, podstiče svoje pomoćnike i učenike na taj napor kome je bio izložen kao početnik u Japanu. Istaknuto mesto u sklopu takvog vežbanja zauzimaju seminari koje je institucionalizovao kao jednu obavezu za Američku Šoto-kan organizaciju.
Seminar je intenzivan i brutalan period treninga koji se ne preporučuje onima sa slabim srcem. Zamišljen je da se prevazilaze granice izdržljivosti koje su uspostavile svest i mišljenje. Ošima smatra da je to vid treninga koji poučava čoveka kako da prevazilazi granice koje je sam sebi postavio. Kad se to jednom ostvari, on počinje da proširuje to otkriće i na druge životne sfere. Izdržljivost proistekla iz fizičkih zahteva povlači za sobom mentalnu izdržljivost. Ošima rukovodi sa oko tri takva seminara godišnje i na učešće podstiče sve svoje učenike.
Nesumnjivo je da su ti seminari podstaknuti nekim od Ošiminih ranijih iskustava u Japanu. Jedan učitelj je poveo Ošimu i njegovu grupu na jedno ostrvo zbog „specijalnog treninga“, a dok su veslali prema ostrvu dotični sensej je zaprepaštenim učenicima rekao sledeće: „Idemo na ostrvo samo zato da niko ne može da pobegne s treninga.“
Neki misle da bi takva vrsta vežbanja mogla da pretvori čoveka u manijakalnog sadistu koji muči ljude zbog svog zadovoljstva. „Ali nije tako“, kaže Ošima. „Ja nisam tako gadan tip, samo što ljudi stiču takav utisak. Čak me i moji Japanci gledaju u lice i misle da sam lud ili zao.“ Njegovo lice ima surov izgled, naročito njegove tamne kao led hladne oči.
Pol Morgan, jedan od Ošiminih crnih pojaseva, izneo je jedno od svojih iskustava sa Učiteljem. „Nekom prilikom sam baš poželeo da ga udarim. Morate shvatiti da svako od nas želi da ga udari“, počeo je svoju priču. Očigledno je da Ošima uživa takvo strahopoštovanje kod svojih učenika da je glavno postignuće kad ga se sustigne pesnicom. „Bio sam jedan šodan (2. dan), a suočili smo se za vreme seminara u Ojai. Već sam bio na izmaku svojih snaga pri sparingu sa učiteljem Ošimom. Napao sam nekoliko puta, ali to su bili traljavi pokušaji. Ošima je pak insistirao na novim pokušajima ponavljajući pritom: ’Ponovo, ponovo. Ne, tvoja svest još nije spremna. Ponovo, iz kuka, još jače.’
Prilikom jednog od mojih poslednjih napada zagledao sam se u njega i pokušao da dam sve od sebe. Odjednom, njegove oči su postale tako velike i činilo se kao da prekrivaju pola njegovog lica. Pamtim to vrlo dobro. Sav se pretvorio u zenice. To je na neki način bilo stvarno veličanstveno jer njegove beonjače kao da su odjednom potpuno pocrnele i kao da nije bilo ničeg više sem očiju koje su buljile u mene, poput sove… To je u meni izazvalo osećaj potpune nesigurnosti. Ranije sam čuo od drugih za tu Ošiminu sposobnost i dok sam ga gledao, pomislio sam u sebi: ’Dakle, to je to’.
Zurili smo jedno u drugo najmanje petnaest ili dvadeset sekundi. U njegovoj svesti je bilo nečeg što me načisto prestravilo, to je bio ludački pogled. Znate kako izgleda ili kako bi trebalo da izgleda jedan ludak u trenutku kad hoće da ubije. Okružen je nekim ludačkim mirom… kao da nastoji da hipnotiše nekog. U tom trenutku sam napao, naklonili smo se jedno drugom i to je bio kraj treninga. Posle toga nisam znao šta ću sa sobom. To iskustvo sam hteo da podelim s nekim, a jasno je da to nisam mogao sa Ošimom. Tako sam otišao do Kejlora Etkinsa koji mi je rekao: ’To smo svi mi iskusili; taj njegov čuveni prefinjeni osećaj za šalu’.“
Etkins kaže da je iskusio tu tajanstvenu moć učitelja Ošime više puta tokom seminara. On smatra da je Ošimin nivo koncentracije daleko iznad njegovog, a jedinstven u svetu vežbača karatea. „On je jednostavno sav tu u takvim trenucima“, njegov je lakonski zaključak u vezi s tim iskustvom.
Ošima smatra da je taj vid koncentracije posledica nekih nesvesnih mehanizama svesti. Takođe smatra da čovek ne bi smeo da ima za cilj fizičko premlaćivanje protivnika, već mentalno. Drugim rečima, trebalo bi da se projektuje u protivnika. Ošima isto tako misli da kontrolom tih svojih nesvesnih mehanizama stiče prednost u odnosu na protivnika jer tako može da oseti šta će napadač uraditi pre nego što je to stvarno i izveo.
„Kad se nađemo licem u lice, ja stojim nepomično i gledam vas netremice“, govori Ošima i prilikom tog objašnjavanja šire mu se zenice. „Vi, s vaše strane, maksimalno usredsređeni u nameri da me ubijete u jednom trenutku osetite poriv ili misao u stilu: ’Sada ću da te uništim’.
Dakle, ako izroni određena emocija ili osećanje, vi ćete to pokušati da prikrijete a to ćete učiniti tako što ćete napasti. To može da bude vrlo očigledno i dodatni komentar nije potreban. Uspostavili smo vezu, a razlikujemo se samo u tome što ja to znam.“
Ono o čemu govori Ošima vrlo je blisko jednoj skorašnjoj spoznaji u sklopu američke grupne terapije gde je cilj da se odbace zaštitne barijere „malog ja“. Ideja vodilja jeste da se potpuno otvorimo i razgolitimo i u tom oslobađajućem činu osetimo veliko olakšanje. A kad jednom stvarno postanemo spremni da se sagledamo kakvim odista jesmo, naš život poprima novo značenje. Istovremeno postajemo sposobni da prepoznamo te barijere kod drugih i počinjemo da shvatamo zašto ljudi naginju psihološkim zavesama.
Karate za Ošimu ima daleko dublji smisao od proste činjenice da si vešt u zadavanju ručnih i nožnih udaraca. Karate je za njega sredstvo za razotkrivanje sebičnosti i straha koji su pohranjeni duboko u nama, a koji telegrafski razotkrivaju naše kretnje pre nego što smo ih i izveli.
Nastavljajući svoje objašnjavanje, on kaže: „Vi to ne želite da prihvatite dok je za mene to tako očigledno jer sam već odbacio tu vrstu osećanja. Zato što sam već pripremio svoju svest da funkcioniše u najoptimalnijoj ravni, a ona je u takvom vidu izuzetno velika i moćna, ja sam sposoban da se jednostavno poistovetim s vama. To znači biti otvoren, jak i neposredan, a pretpostavljam da biste i vi želeli da funkcionišete na isti način.
U stvari, ako to ne želite, onda nemate nikakve šanse. Ako se priklonite nekoj tričavoj sebičnosti, podmukloj tehnici i tome slično, znajte da ja to mogu da osetim jer sam svojim osećanjima već duboko uronio u vašu svest.“
Kako to Ošima svojom svešću prodire u tuđu? „Odbacujem svoje ’malo ja’ “, dodaje veselo, „i spreman sam da žrtvujem svoj život za vaš. Nema u meni nikakvog naročitog plana jer kad bi ga bilo odmah biste me prozreli.“
Ošima stalno naglašava svojim učenicima da su svest i telo jedna celina, a da se ’malo ja’, koje tako brižno negujemo, obično ispoljava kroz naše telesne kretnje. „Čovekovo ponašanje i telesne kretnje“, on insistira na tome, „neposredno su povezane s najdubljim delovima naše psihe, s njenim nesvesnim delom.
Svest je povezana s rečima i mišljenjem. Ako čitate vi razumete, ali pitamo se da li će takva informacija dopreti do najdubljih delova psihe. U to nismo sigurni. S druge strane, ako ponovite neki pokret više puta, vaše telo i svest postaće jedno. Iz ovog proističe da učite nesvesno.
Ponovite“, podstiče on, „ponovite pokret s punom usredsređenošću svesti, volje i emocija, pa će jednog dana vaše telo i svest reći: ’Da, sada razumemo.’ Eto, to je suština svih ratničkih veština, a i šta bi drugo moglo da bude?“
To se nadovezuje na ono što je Ošima ranije rekao: „To ne možete da tumačite racionalno, već morate da iskusite. Samo u tom slučaju moći ćete da ih shvatite u potpunosti, svojom svešću i svojim telom.
Ono što je lepo u svemu tome“, nastavlja da objašnjava, „ne ogleda se samo u izvođenju telesnih kretnji, već i u čovekovoj mentalnoj snazi. Na izvestan način zvuči paradoksalno kad kažemo da su ratničke veštine lepe zato što pomoću njih neposredno razotkrivamo slabosti i prljavštine našeg ’malog ja’. “
Ošimu ne zanima da li je neko fizički obdaren za karate. Za njega je najvažnije čovekovo stanje duha, tj. svesti. „Često mi dolaze slabi i netalentovani ljudi, ali imaju divan karakter koji žele praktično da primene.“
Očigledno, Ošimino bavljenje karateom je inspirisano najuzvišenijim idealima. Njegov karate nadilazi čistu samoodbranu ili aktivnost u dokolici. „To je jedna terapija i životni put“, kaže Ošima. „Čovek koji može čestito i otvoreno da se suoči sa samim sobom takođe može da se suoči i sa osobom ispunjenom predrasudama, sebičlukom, uskogrudošću, lošim namerama i zlobom. Upravo je to ono zbog čega se bavim ratničkim veštinama. Kako možemo da sanjamo i maštamo o boljem društvu i produženju čovekove istorije ako to nemamo na umu?“
Učitelj Ošima podučava ono što zagovara. Podigao je celu jednu plejadu sledbenika Šoto-kan karatea širom sveta i stekao poštovanje sebi ravnih u drugim stilovima.
Dan Ajvan, poznati pionir karatea u SAD, kaže: „Gospodin Ošima je skromna osoba i čovek s petnaest godina vežbanja karatea koga bi svaki vežbač poželeo za učitelja. On je instruktor instruktora, jedan od retkih ljudi koji je stekao i sačuvao bazične principe onog što čini pravi karate. Iako je s godinama ’omekšao’, on je još uvek zagovornik teškog i mučnog vežbanja.“
Ajvan veruje da mnogi ljudi nisu čuli za njega zbog vrlo prostog razloga: „On radi u tišini i podučava ljude jednom višem obliku karatea.“
To je možda razlog što karate šarlatani ne znaju za njega, ali jedno je sigurno – on nastavlja da se bori za svoje ideale i u tišini širi horizonte svog voljenog karatea.
Intervju iz časopisa „Crni pojas“
(Black Belt, septembar 1975)
