Пре годину дана сам направила експеримент и покушала да ћутим и не комуницирам 48 сати. То значи да не испустим ни један звук и да не пишем поруке и да минимално будем на друштвеним мрежама. Једноставно да се мало повучем. Све активности које су биле на распореду сам задржала. Био је викенд, деца нису била са мном и уствари једина друштвена активност је био тренинг. Остало време сам провела сама.
Припремила сам родитеље, децу и пријатеље да знају шта да очекују. Нормално било је зачуђених погледа, негодовања и питања зашто то радим.
Хтела сам да видим какав је осећај када не можеш да се изразиш, да видим како ћу да изађем на крај са својом нестрпљивошћу и импулсивношћу, колико сам свесна и присутна у сваком тренутку и да видим како тече комуникација са људима кад нема разговора. Колико ћемо се разумети?
Ево како је на крају испало…
Дан је био претопао за децембар и осећала сам се ошамућено, трепераво и слабо. То ме брине, јер видим да нисам потпуно присутна и у свом телу, него се мало одвајам. Јутро протиче у размишљању и припреми за тренинг и на сусрет са људима. Да ли ћу успети да будем ту, да увек будем свесна и онога што се дешава, али и себе и своје намере да из мене не изађе ни један звук? Свесна сам колико док радим умем да неконтролисано испуштам звуке и свесна сам свог нестрпљења да нешто кажем, да се изразим и да поставим питање пре него што и размислим. Мало ме узнемирава та помисао и питам се како ћу издржати..
Први изазов је да изађем напоље да прошетам Лени а да је притом гласовно не позовем. Не смем да је пустим са поводца, јер не могу да је зовнем. Крећем и прво налећем на комшиницу са спрата која се игра са Лени и мази и је, а ја не проговарам и љубазно се осмехујем молећи се да се не обрати мени. Не желим да испаднем непристојна. На излазу срећем другу жену којој отварам врата и помажем јој да уђе, а она се захваљује и поздравља ме, а ја ћутим уз осмех. Осећам се непријатно. Помишљам:” А шта да стварно не могу да говорим?”… Шетња протиче добро, не срећем више никога, али у глави правим стратегију шта да радим ако неког сретнем и не могу да говорим. Осећала би се кривом што сам непристојна и забринута сам какав ћу утисак да оставим. (Прва ствар о којој треба да размислим!)
Следећи изазов је вожња колима. Да ли ћу опсовати, одреаговати у гужви? То стално радим у колима и припремам се да будем мирна. Током вожње у себи изговарам молитву непрестано до тренинга. Припремам се на изазов који следи када будем међу људима. Прво тренинг, па онда кафа и разговор у коме не могу да учествујем.
Тренинг
Слушам и гледам мирно. Пратим све у сали. Први пут сам слободна да не кажем ништа. И заиста ми прија. Могу да се посветим себи и свом раду. Тело ми је меко и савитљиво. Људи причају и међусобно и са мном. Немам могућности за коментар. Видим како не знају шта ће са мном. Да ли да ми се и даље обраћају или да ме игноришу. Око мене је другачије поље. На тренингу може да се ради и без приче и прија ми. Осталима је чудно, јер су навикли да причам и учествујем. И мени је необично, али зачуђујуће, осећам се ослобођено. Много другачије видим све око себе. Полако се навикавају на моје тихо присуство. Рад у пару без приче је сасвимо ок. Чак и бољи.
А сад иде онај зезнути део необавезног ћаскања у свлачионици после тренинга. То су обично неке приче које је ме не интересују увек, али ипак учествујем. Некако је људски. Овог пута не могу да дам коментар, да нешто питам и слично. Онда овај други остане запетљан у тој причи. Мени је непријатно у тренутку, али исто тако ослобађајуће јер не морам да учествујем у конверзацији. Кад ћутиш људи и постављају питање и сами дају одговор. Ја сам само посматрач процеса који се одвија.
У кафићу је већ било као обично јер разговор тече, и не морам да учествујем. Само се осети блага непријатност кад ми се неко обрати, а зна да не могу да одговорим. Мало сам се осећала као да им кварим забаву. Мало издвојена из догађаја. Јер док сви причају, ја сам могла да их све посматрам и слушам. Без могућности да било шта прокоментаришем.
Још једна занимљива ствар је да поред слободе да ћутим, постоји и она друга страна. Не могу да покренем тему која ме занима, не могу да питам, да нешто иницирам. Морала сам да пустим да се ствари догађају без мог уплива и да им се препустим. Да прихватим шта сам добила, и да остало пустим. Изненађујуће, нисам се осећала се узнемирено или разочарано због тога.
Тишина ми је направила простор да чујем и саму себе и да дијалози не прекидају моју нит.
Закључила сам да неки људи знају да буду у миру са тишином, али већина се јако узнемири. И нормално је да буде тако. Ипак смо друштвена бића и треба да комуницирамо. Мада често комуникација испадне монолог. Док седиш као неми посматрач и гледаш људе око себе видиш да људи не комуницирају превише. Нема ту много реципроцитета и истинске заинтресованости за размену. Углавном свако прича о себи. Пажљивог слушања има мало.
Ево још неких утисака:
– Осећала сам се као исповедаоница. Све чујем и све остаје ту.
– Кад ћутиш време успори и звукови су јачи.
– Ћутање не негира моје постојање. Ја сам и даље ту.
– Шта неко мисли и како се осећа нема увек много везе са мном. Људи пројектују на тебе оно што они доживљавају.
Свакако је било искуство које ми је донело доста увида пре свега о себи и о сопственим процесима и унутрашњим дијалозима. Као медитација на стероидима.
Сад више уживам у тишини и имам потребу за њом. Није ми непријатна. Не морам да отворим уста чим ми нека мисао падне на памет. 😀
И да… нисам издржала 48 сати! Ипак је било 24 сата. А и доста за први покушај.
Је л’ бисте пробали овако нешто?
Зорана Радошевић
