ЦУТОМУ ОШИМА, сенсеи „тврде“ школе, а заговорник „меке“ филозофије

Велики учитељ каратеа Цутому Ошима (Tsutomu Oshima) представља оличење скромности и духовног савршенства, али је и поред тога човек од крви и меса који понекад зна и да погреши. Тако је по доласку у САД, кад је видео да бескрупулозни шарлатани увлаче његов вољени карате у мутне воде „бизниса“, наивно изјавио да ће те варалице да нестану пред налетом правих и ваљаних учитеља ратничких вештина. Дакле, тежио је да усади свој идеализам у Американце наклоњене такмичењу и веровао притом да ће бити у стању да разликује истинске учитеље од шарлатана. Међутим, шарлатани још увек делују, па је Ошима уложио додатне напоре ради ширења скромности и врлине.

Кад би каратисти старог кова били у прилици да бирају оног ко представља најбоље оличење ортодоксног учења, Ошимино име би се вероватно нашло на самом врху те листе. Чак и кад би сви мислили друкчије, његови ученици би истрајали у уверењу да је управо он човек таквог кова. Другим речима, у њиховим очима је постао легенда већ за живота.
Био је сувише наиван кад је помислио да ће добро надвладати зло и супротставити се јефтином шаманизму који нагриза његову вољену вештину. Савршеног карактера, он сву кривицу сваљује на себе. Доследан у својој филозофији и скромности, Ошима каже да је његов први и пребрзо изведен закључак био неисправан углавном зато што није уложио довољно труда да сузбије те негативне појаве. Биће потребно више времена него што је мислио, али још увек верује да ће помоћу одговарајућих примера Американци постати способни да препознају препредене шарлатане којима су на уму само себични новчани интереси.

Ошима није дошао у САД да Американце подучава каратеу, већ да студира на једном од универзитета. Његов успон до једног од легендарних вођа једне од највећих Шото-кан организација у свету представља чисту случајност.

Студирајући са Ошимом економију, неки од његових земљака студената сазнали су за његову славу у Јапану, па су га наговорили да их подучава карате. Број ученика који је вежбао под наѕором сенсеја Ошиме, који је то постао противно својој вољи, увећавао се из дана у дан. За разлику од самог почетка кад су језгро групе сачињавали само Јапанци, у клуб су тада почели да пристижу и ревносно настројени Американци. С њиховим доласком Ошима је постао свестан чињенице да снажне технике којима се користио у Јапану, где је био виши и снажнији од већине својих земљака, не функционишу на очекиван начин при контакту с далеко крупнијим и снажнијим Американцима. „Кад сам стигао овамо“, присећа се, „био сам ситан момак и кад год бих применио ручни блок открио бих да не могу да употребим своју снагу. Схватио сам да морам да кренем трагом мојих учитеља. Управо онако као што су ми говорили, моје право вежбање почело је тек с доласком у САД.“ Ошима је образложио своје откриће на један сликовит начин: „Ако сте кршан делија и ако изударате неку децу нико неће рећи да сте мајстор каратеа, али ако се суочите с двометрашем тешким стотињак кила, онда…“

Ошима каже да је осетио потребу да Американцима представи карате на начин на који би то пожелели његови учитељи. „Кад сам стигао овамо, ја нисам био довољно добар“, рекао је то и прислонио дланове на груди. „Моје вежбање је у ствари почело с доласком у САД, али требало би да знате да сам све време био у вези с мојим учитељима.“

Сусрет с мање вештим, али крупним и снажним Американцима приморао је Ошиму да урони дубље у карате и поново преиспита своје целокупно дотадашње вежбање. Године 1960. вратио се у Јапан ради консултација са својим учитељима. За време тог боравка породица његовог учитеља Гичина Фунакошија га је замолила да преведе једну Фунакошијеву књигу на енглески језик. Тај предлог је представљао велику част за Ошиму и он га је прихватио с великом радошћу. Помислио је да ће на тај начин аутентично учење његовог сенсеја постати доступно жустрим и нестрпљивим Американцима. За време те посете је такође постао свестан свеобухватне једноставности каратеа, али и свих тешкоћа које су проистицале из одговорности његове мисије. Присећајући се ранијег вежбања, он је схватио да су се коначно распршиле многе од његових ранијих сумњи. „Вежбао сам под паском учитеља који су ми стално наметали неке захтеве које тада ни на који начин нисам могао да схватим и испуним. Требало је да протекне извесно време пре него што сам коначно увидео да је у позадини свега тога стајало само једно – захтев да савладам самог себе.“

Као већина карате почетника, Ошима није могао да олакша свој положај тиме што би лаконски закључио да су неки од подвига његових учитеља само нека врста мађионичарских трикова.
„Мислио сам да су чудни, да не кажем луди“, присећа се. „Међутим, у складу с традиционалним веровањем, знао сам да је то стваран домет ратничких вештина.“
Оно што је провоцирало Ошимин скептичан дух био је начин на који су његови учитељи изводили чудесне подвиге снаге без неког виднијег напора. На пример, фокусирање снаге ударца кроз више од дванаест јастука или блокирање најснажнијих удараца благим и релаксираним кретњама руку уместо блоковима пропраћеним мишићном контракцијом. Али, то су биле само чисто физичке технике. Далеко важнији елементи те вештине лежали су сакривени испод површине. Он је желео ту тајну и изгарао је у настојању да је се домогне. Још у раној младости Ошима је осећао да му нешто недостаје, а интуиција му је говорила да би то нешто могао да пронађе управо у ратничким вештинама.

„Као средњошколац сам долазио у прилику да ми људи прете“, објашњава Ошима. „У таквим приликама сам постајао свестан да ми недостаје храбрости за предузимање било какве акције ма колико размишљао о томе и ма колико теоријски и логички рашчлањивао такве ситуације. Једноставно није ишло.“

„На пример, једном сам кренуо у Токио. Нека група мангупа је тукла једног тек придошлог ученика само зато што је био тих и повучен дечак, али није имао среће јер је случајно закачио лактом једног од њих. То је био смешан повод, али их није спречио да туку дечака који је био мој вршњак, тј. имао је око шеснаест година. Полудео сам начисто. Полудео сам и зато што је једна особа која се затекла поред мене, рекла: ’Немој да идеш и тебе ће да пребију.’ Стидео сам се самог себе. Знао сам да је то неправда, али шта ме је то спречило да се не умешам у сукоб? Добро, могли су да ме претуку, али стоји чињеница и да сам могао да поднесем те батине. Уместо тога, сео сам са стране и посматрао. Тада сам закључио у себи: ’Ошима, ти си једна бедна кукавица.’ Знао сам да неког туку, а нисам имао снаге да му помогнем. Због тог немилог догађаја касније сам се, кад бих вежбао карате, увек питао: ’Да ли си спреман да станеш у заштиту нечег што сматраш да је праведно?’ “
Ошима каже да га је дугогодишњи тренинг коначно ослободио слабости: „После неколико година могао сам да кажем да сам спреман. Могао сам да кажем да сам спреман да ризикујем своје име и свој живот ради одбране нечег што бих сматрао праведним, без обзира на то шта други чине. Једноставно, био сам спреман.“

То није било напросто само неколико година вежбања како је то Ошима сажео. То су биле дуге и мучне године вежбања испуњеног знојем и крвљу. На њему својствен начин, Ошима с пуно захвалности прича о тренингу коме је био подвргнут.

„Срећом, имао сам велике људе за учитеље“, каже испуњен дивљењем. „Тукли су ме и бацали у несвест сваког дана. Дешавало се да повређен проводим дане савладан потпуним безнађем. Сваког дана кад бих полазио у дођо био сам испуњен страхом. Прве три године мрзео сам тренинг зато што сам сваког дана био претучен. Али једног дана, током треће или четврте године, почео сам да уживам у томе – чак и у нокауту! Можда то звучи мазохистички, али требало би поменути да дуго времена не знам за страх.“
Ошима је био један од оних који је имао морално и свако друго право да уновчи свој мучан традиционални тренинг, а његови ученици кажу да не би волели ни један други пут сем оног који им је он показао.

Кејлор Еткинс, председник Америчке Шото-кан организације, један је од првих Американаца који су почели да вежбају под Ошиминим наѕором. Присећајући се својих првих сусрета са Ошимом, Еткинс каже: „Оно што је на мене оставили велик утисак била је јачина или интензитет његове пажње. Он је једноставно опседнут оним што ради, а добробит његових ученика је била његова главна брига. Другим речима, већина његових ученика није плаћала чланарину.“ Слежући раменима и вртећи главом, Еткинс даље каже: „Тај човек је имао неколико недостатака, а један од најгорих је био његов однос према новцу. Знао сам да будем врло забринут за господина Ошиму. Он једноставно није имао осећај за новац. У ствари, никад га није имао много, али изгледа да он за то не мари. Оно мало што добија пристиже од његовог посла на Калифорнијском институту за технологију где ради као професор за телесно васпитање, а остало долази од оног што му додели АСК.“
Међутим, Ошима сматра да је добро збринут. „Ученици брину о мени“, каже Ошима уз осмејак. „Новац ми пада с неба. Погледајте само како су ми дотерали кућу. Морам да кажем да су изузетно љубазни и добри према овако старом човеку као што сам ја.“

Иако има четрдесет четири године, Ошима зрачи виталношћу и креће се попут упола млађег човека. „Вежбам сваког дана“, каже Ошима док му се очи смеју, „али због обавеза не толико као раније.“
Иако више не вежба као што је обичавао он, с друге стране, подстиче своје помоћнике и ученике на тај напор коме је био изложен као почетник у Јапану. Истакнуто место у склопу таквог вежбања заузимају семинари које је институционализовао као једну обавезу за Америчку Шото-кан организацију.

Семинар је интензиван и бруталан период тренинга који се не препоручује онима са слабим срцем. Замишљен је да се превазилазе границе издржљивости које су успоставиле свест и мишљење. Ошима сматра да је то вид тренинга који поучава човека како да превазилази границе које је сам себи поставио. Кад се то једном оствари, он почиње да проширује то откриће и на друге животне сфере. Издржљивост проистекла из физичких захтева повлачи за собом менталну издржљивост. Ошима руководи са око три таква семинара годишње и на учешће подстиче све своје ученике.
Несумњиво је да су ти семинари подстакнути неким од Ошиминих ранијих искустава у Јапану. Један учитељ је повео Ошиму и његову групу на једно острво због „специјалног тренинга“, а док су веслали према острву дотични сенсеј је запрепаштеним ученицима рекао следеће: „Идемо на острво само зато да нико не може да побегне с тренинга.“

Неки мисле да би таква врста вежбања могла да претвори човека у манијакалног садисту који мучи људе због свог задовољства. „Али није тако“, каже Ошима. „Ја нисам тако гадан тип, само што људи стичу такав утисак. Чак ме и моји Јапанци гледају у лице и мисле да сам луд или зао.“ Његово лице има суров изглед, нарочито његове тамне као лед хладне очи.

Пол Морган, један од Ошиминих црних појасева, изнео је једно од својих искустава са Учитељем. „Неком приликом сам баш пожелео да га ударим. Морате схватити да свако од нас жели да га удари“, почео је своју причу. Очигледно је да Ошима ужива такво страхопоштовање код својих ученика да је главно постигнуће кад га се сустигне песницом. „Био сам један шодан (2. дан), а суочили смо се за време семинара у Ојаи. Већ сам био на измаку својих снага при спарингу са учитељем Ошимом. Напао сам неколико пута, али то су били траљави покушаји. Ошима је пак инсистирао на новим покушајима понављајући притом: ’Поново, поново. Не, твоја свест још није спремна. Поново, из кука, још јаче.’

Приликом једног од мојих последњих напада загледао сам се у њега и покушао да дам све од себе. Одједном, његове очи су постале тако велике и чинило се као да прекривају пола његовог лица. Памтим то врло добро. Сав се претворио у зенице. То је на неки начин било стварно величанствено јер његове беоњаче као да су одједном потпуно поцрнеле и као да није било ничег више сем очију које су буљиле у мене, попут сове… То је у мени изазвало осећај потпуне несигурности. Раније сам чуо од других за ту Ошимину способност и док сам га гледао, помислио сам у себи: ’Дакле, то је то’.
Зурили смо једно у друго најмање петнаест или двадесет секунди. У његовој свести је било нечег што ме начисто престравило, то је био лудачки поглед. Знате како изгледа или како би требало да изгледа један лудак у тренутку кад хоће да убије. Окружен је неким лудачким миром… као да настоји да хипнотише неког. У том тренутку сам напао, наклонили смо се једно другом и то је био крај тренинга. После тога нисам знао шта ћу са собом. То искуство сам хтео да поделим с неким, а јасно је да то нисам могао са Ошимом. Тако сам отишао до Кејлора Еткинса који ми је рекао: ’То смо сви ми искусили; тај његов чувени префињени осећај за шалу’.“

Еткинс каже да је искусио ту тајанствену моћ учитеља Ошиме више пута током семинара. Он сматра да је Ошимин ниво концентрације далеко изнад његовог, а јединствен у свету вежбача каратеа. „Он је једноставно сав ту у таквим тренуцима“, његов је лаконски закључак у вези с тим искуством.
Ошима сматра да је тај вид концентрације последица неких несвесних механизама свести. Такође сматра да човек не би смео да има за циљ физичко премлаћивање противника, већ ментално. Другим речима, требало би да се пројектује у противника. Ошима исто тако мисли да контролом тих својих несвесних механизама стиче предност у односу на противника јер тако може да осети шта ће нападач урадити пре него што је то стварно и извео.

„Кад се нађемо лицем у лице, ја стојим непомично и гледам вас нетремице“, говори Ошима и приликом тог објашњавања шире му се зенице. „Ви, с ваше стране, максимално усредсређени у намери да ме убијете у једном тренутку осетите порив или мисао у стилу: ’Сада ћу да те уништим’.

Дакле, ако изрони одређена емоција или осећање, ви ћете то покушати да прикријете а то ћете учинити тако што ћете напасти. То може да буде врло очигледно и додатни коментар није потребан. Успоставили смо везу, а разликујемо се само у томе што ја то знам.“

Оно о чему говори Ошима врло је блиско једној скорашњој спознаји у склопу америчке групне терапије где је циљ да се одбаце заштитне баријере „малог ја“. Идеја водиља јесте да се потпуно отворимо и разголитимо и у том ослобађајућем чину осетимо велико олакшање. А кад једном стварно постанемо спремни да се сагледамо каквим одиста јесмо, наш живот поприма ново значење. Истовремено постајемо способни да препознамо те баријере код других и почињемо да схватамо зашто људи нагињу психолошким завесама.
Карате за Ошиму има далеко дубљи смисао од просте чињенице да си вешт у задавању ручних и ножних удараца. Карате је за њега средство за разоткривање себичности и страха који су похрањени дубоко у нама, а који телеграфски разоткривају наше кретње пре него што смо их и извели.

Настављајући своје објашњавање, он каже: „Ви то не желите да прихватите док је за мене то тако очигледно јер сам већ одбацио ту врсту осећања. Зато што сам већ припремио своју свест да функционише у најоптималнијој равни, а она је у таквом виду изузетно велика и моћна, ја сам способан да се једноставно поистоветим с вама. То значи бити отворен, јак и непосредан, а претпостављам да бисте и ви желели да функционишете на исти начин.

У ствари, ако то не желите, онда немате никакве шансе. Ако се приклоните некој тричавој себичности, подмуклој техници и томе слично, знајте да ја то могу да осетим јер сам својим осећањима већ дубоко уронио у вашу свест.“

Како то Ошима својом свешћу продире у туђу? „Одбацујем своје ’мало ја’ “, додаје весело, „и спреман сам да жртвујем свој живот за ваш. Нема у мени никаквог нарочитог плана јер кад би га било одмах бисте ме прозрели.“

Ошима стално наглашава својим ученицима да су свест и тело једна целина, а да се ’мало ја’, које тако брижно негујемо, обично испољава кроз наше телесне кретње. „Човеково понашање и телесне кретње“, он инсистира на томе, „непосредно су повезане с најдубљим деловима наше психе, с њеним несвесним делом.

Свест је повезана с речима и мишљењем. Ако читате ви разумете, али питамо се да ли ће таква информација допрети до најдубљих делова психе. У то нисмо сигурни. С друге стране, ако поновите неки покрет више пута, ваше тело и свест постаће једно. Из овог проистиче да учите несвесно.

Поновите“, подстиче он, „поновите покрет с пуном усредсређеношћу свести, воље и емоција, па ће једног дана ваше тело и свест рећи: ’Да, сада разумемо.’ Ето, то је суштина свих ратничких вештина, а и шта би друго могло да буде?“

То се надовезује на оно што је Ошима раније рекао: „То не можете да тумачите рационално, већ морате да искусите. Само у том случају моћи ћете да их схватите у потпуности, својом свешћу и својим телом.

Оно што је лепо у свему томе“, наставља да објашњава, „не огледа се само у извођењу телесних кретњи, већ и у човековој менталној снази. На известан начин звучи парадоксално кад кажемо да су ратничке вештине лепе зато што помоћу њих непосредно разоткривамо слабости и прљавштине нашег ’малог ја’. “
Ошиму не занима да ли је неко физички обдарен за карате. За њега је најважније човеково стање духа, тј. свести. „Често ми долазе слаби и неталентовани људи, али имају диван карактер који желе практично да примене.“

Очигледно, Ошимино бављење каратеом је инспирисано најузвишенијим идеалима. Његов карате надилази чисту самоодбрану или активност у доколици. „То је једна терапија и животни пут“, каже Ошима. „Човек који може честито и отворено да се суочи са самим собом такође може да се суочи и са особом испуњеном предрасудама, себичлуком, ускогрудошћу, лошим намерама и злобом. Управо је то оно због чега се бавим ратничким вештинама. Како можемо да сањамо и маштамо о бољем друштву и продужењу човекове историје ако то немамо на уму?“

Учитељ Ошима подучава оно што заговара. Подигао је целу једну плејаду следбеника Шото-кан каратеа широм света и стекао поштовање себи равних у другим стиловима.

Дан Ајван, познати пионир каратеа у САД, каже: „Господин Ошима је скромна особа и човек с петнаест година вежбања каратеа кога би сваки вежбач пожелео за учитеља. Он је инструктор инструктора, један од ретких људи који је стекао и сачувао базичне принципе оног што чини прави карате. Иако је с годинама ’омекшао’, он је још увек заговорник тешког и мучног вежбања.“
Ајван верује да многи људи нису чули за њега због врло простог разлога: „Он ради у тишини и подучава људе једном вишем облику каратеа.“

То је можда разлог што карате шарлатани не знају за њега, али једно је сигурно – он наставља да се бори за своје идеале и у тишини шири хоризонте свог вољеног каратеа.

Интервју из часописа „Црни појас“
(Black Belt, септембар 1975)

Сцролл то топ